odlozeno-slusanje HTML5 Icon

DUŠKO RADOVIĆ – KIT

Kit je velika životinja koja živi u nekim velikim morima. Kit može da bude veliki kao mala kuća. Ili mali kao velika soba. Uglavnom su svi kitovi veoma veliki i poznati su po toj svojoj veličini.

Neki kit Bili živeo je u Severnom moru i pošto se hranio ribama i ribljim zejtinom, porastao je kao kuća. Ili kao brod. I taj Bili morao je mnogo da jede da nahrani svoje veliko telo. A kako je jeo sve više, telo mu je bilo sve veće. A kako mu je telo postajalo sve veće, morao je da jede sve više. Kada je taj Bili, posle izvesnog vremena, pojeo skoro sve ribe Severnog mora, počeo je da guta i – ljude. Prevrtao je repom ribarske čamce i gutao ribare. Morao je jer je bio gladan.

Za šest meseci progutao je tako 49 ljudi. U prizemlje velikog kitovog tela naselile su se tri porodice. U gornje spratove 20 samaca. A to je dosta. Bilo ih je puno i prepuno. Kit izgleda spolja veliki, ali mu je iznutra prilična teskoba; Ljudi su se mučili kao psi u toj mračnoj utrobi. A pošto je kit bio redovno gladan, jer i njemu glad dolazi redovno dnevno svakog dana, moglo se očekivati da će on za sledećih šest meseci progutati još 49 ljudi. Za one koji su već bili u utrobi kita to bi bilo gore nego i sama smrt.

Kit je, međutim, morao da jede tri puta dnevno. Tako ga je učila njegova majka, koja je takođe bila kit. I onda su ovi ljudi, koji su već bili u kitovoj utrobi, i koji su kako-tako udesili svoj život, onda su oni rešili da sami hrane kita. Da mu, kako znaju, svakog dana spreme po jedan doručak, jedan ručak i jednu večeru, samo da im više nikoga ne utrpava. I od toga dana, kit je za doručak dobijao hleb namazan mašću i slane čajeve, od vode koja je i u Severnom moru samo slana. Za ručak su mu vredne žene spremale slane supe od algi i uvek neko testo. Ili knedle, ili palačinke, ili krofne. Za večeru je kit jeo ono što je ostalo od ručka i još ponešto: malo slanine i kuvanih jaja, od galebova koji su se takođe smestili u utrobi, u jednom kavezu. Ili kompot od smokava, koje su takođe rasle tu u utrobi, u jednoj saksiji.

Tako je kod toga kita osnovana jedna mala kuhinja u njegovom stomaku. I bilo mu je bolje tu, nego da se potuca po širokom i dubokom i Severnom moru, i da nikada ne zna da li će ručati i večerati. I tako onda više nije morao gutati ribare, nego samo alge i samo konzerve, i samo džakove i sanduke sa potopljenih brodova i još ponekad sitna drva za potpalu. Jednom reči, bilo mu je vrlo dobro. Plivao je morem lenjo. Spavao je posle ručka. Divio se kako su lepe planine oko mora. Zaboravili smo da vam kažemo. On je, kao i svi drugi kitovi, imao na glavi vodoskok. Kroz njegove nozdrve šikljao je visoki mlaz slane morske vode i prosipao se na njegove male oči. Od toga su mu oči stalno bile crvene.

 

To Top