odlozeno-slusanje HTML5 Icon

DECA I SLATKIŠI

Koliko je deci dovoljno slatkiša, ili bolje rečeno: koja je to količina slatkiša koju deci treba nuditi? To je pitanje koje se neizbežno nameće gotovo svim roditeljima. Dakako, nameće se i odgovor, ali pre toga nekoliko reči o šećeru…

 

Priroda igra dominantnu ulogu u našoj „zavisnosti“ od šećera, a ona počinje od samog rođenja. Sve bebe su rođene sa sklonošću prema slatkom. Majčino mleko koje je prva, nezamenjiva i savršena hrana za decu – je slatko. Ono sadrži savršeno uravnotežene masti, belančevine, vitamine, minerale i povrh svega… šećer.

Prva čvrsta hrana koju bebe rado jedu uključuje obično voće i žitarice, koje sadrže određen nivo prirodnog šećera. Bebe će pre prihvatiti prvu čvrstu hranu koja sadrži šećer, nego na primer grašak ili šargarepu koji u tom dobu i nisu baš ugodni za bebino nepce.

 

Kao roditelji, mi samo želimo najbolje za našu decu. Ali, nutricionisti, stomatolozi i pedijatri slažu se u tome da sam šećer nije najbolji prehrambeni izbor iz vaše kuhinje. Isto važi i za razne industrijski keks, bombone i ostale slatkiše. Međutim, razumna konzumacija šećera u uravnoteženoj ishrani ne može škoditi. Pogotovo deci. Zapravo, šećer sam po sebi nije uopšte štetan za decu. Štetna je količina koju mogu konzumirati, baš kao što bi im štetio i preteran unos soli ili masti.

U stvari, bilo bi vrlo teško, ako ne i nemoguće, držati dete podalje od šećera. Šećer je u gotovo svemu što jedemo. Osim u slatkim i primamljivim bombonima, kolačićima, tortama i slatkim pitama, šećer se prirodno nalazi u voću i mleku, te je sastojak u mnogim jogurtima, umacima od paradajza, začinima za salate…

Koristi se da bi se dobila željena tekstura nekih jela, uravnotežila kiselost, povećala tačka ključanja…

 

Neke od vrsta šećera koje ćete naći na deklaraciji hrane su:

– Saharoza. To je obični bijeli šećer uz vaše kuhinje. Nalazi se u šećernoj trski, šećernoj repi i, u manjim količinama, u nekim plodovima.
– Fruktoza. Najslađi šećer, koji se u kombinaciji sa glukozom pretvara u saharozu.
– Glukoza. Nešto manje slatka od saharoze.
– Laktoza – mlečni šećer.

 

Telo deteta tretira sve vrste šećera (od prirodnog u voću i medu, pa do onog u slatkišima i sladoledima) na isti način. Šećer je ugljeni hidrat i glavni izvor energije za telo. To znači da šećer pomaže detetu da trči, skače i igra se. On je, pored drugih sastojaka namirnica, gorivo za sve one fizičke aktivnosti koje dete ima u toku dana. To ne znači da šećer uzrokuje previše energije. Ne postoje naučne studije koje su čvrsto dokazale da šećer uzrokuje hiperaktivnost.

Kada se govori o slatkišima, svakako ne treba zanemariti i ostale aditive koji se nalaze u njima, od različitih okusa, boja, konzervansa…

Nije dakle šećer taj koji je isključivo štetan (naprotiv) već ostale supstance koje se eventualno nalaze u različitim slatkišima. Bombone jarkih boja preporučljivo je izbegavati, kao i gazirana pića koja sadrže izuzetno visok procent šećera.

 

I da pokušamo da odgovorimo na pitanje sa početka:

 

Slatkiši nisu uvek loši za decu, problem je u količini koju neka deca konzumiraju. Odrediti količinu ponekad je teško, treba imati na umu da problem nastaje kada šećer u dečijoj ishrani zameni zdrave namirnice koje sadrže potrebne hranjive materije za razvoj.

Slatkiši postaju „loši“ ako zamene obrok. To znači: čokolada – da, ali nakon obroka. Keks – svakako, odmah posle voća (žitarica…).

Neka slatkiši budu nešto čime će se deca počastiti nakon jela ili u posebnim prilikama (rođendani, praznik…). Kada je dete sito, sigurno neće moći pojesti celu čokoladu, ali jedan red (ponekad i dva) će mu činiti dobro i dati energiju koja mu je potrebna.

To Top