odlozeno-slusanje HTML5 Icon

DAN KAD ME JE DETE IZGURALO IZ VRTIĆA

U početku, kad tek krenu u vrtić, čini se da će rastanci trajati do kraja radnog vremena, pedeset puta se vraćaju da vas zagrle i još malo izljube ili nešto kažu, a onda samo jednog dana sve se promeni…

Sva se deca razlikuju i sazrevaju svojim tempom. U tome se svi možemo složiti. I svako od nas roditelja proživljava na svoj način priču s prilagođavanjem na vrtić, s rastancima i skupljanjima dece posle posla ili njihovim redovnim jutarnjim izjavama da u vrtić danas ne idu.

Domišljavamo se svim mogućim načinima da od toga ne nastane dernjava, nabrajamo sve pozitivne strane i uglavnom ih uspevamo iskrcati u njihovu grupu, nekad brže, nekad sporije. Tako sam se i ja pitala koliko će trajati ti procesi uveravanja da je vrtić baš super, da se družimo nakon vrtića i da svako od nas ima svoje obaveze…

 

Ponekad im omogućimo da jedan dan ostanu kod kuće, uzmemo godišnji, ugnjavimo baku da ih pričuva i njihovoj sreći nema kraja. Verovatno samo zato što smo im ispunili želju koja nije svaki dan izvodljiva i kad mogu slobodno sebi isplanirati dan. Kad ih dobro saslušamo, uvidimo da su sve njihove želje potpuno prirodne. I mi bismo veću slobodu odlučivanja koji dan ćemo otići na posao, koji nećemo, da izaberemo što ćemo raditi i da jedemo ili ne jedemo ako nismo gladni…

Lepota života je upravo u izborima koje su si ljudi modernim načinom života i striktnim radnim vremenom oduzeli. Ne računajući „freelancere“. Tako da ja svoje kćeri sasvim razumem kad nisu raspoložene danom koji im neko drugi kreira, no nadoknadimo to vikendom i popodnevnim satima.

 

A onda je mic po mic (nakon skoro dve godine!) starija počela bezbrižnije da odlazi u vrtić, lakše se rastajati na vratima i planira šta se već može, kad se ne može sve. Na peti rođendan prvi veliki poklon je bio da ne mora ići u vrtić. Juhuuu, veselje na najviše…

I ja sam uzela godišnji i ceo dan je bio naš, tj. porodični, produženi vikend! Čujem da u nekim firmama uvode pravilo da na rođendan zaposleni dobije slobodan dan. Podržavam to! Može slobodno i dva 😉 I taman kad smo se tako naigrali do mile volje, dva dana kasnije doživim da gospođica petogodišnjakinja uleti u vrtić, a kad sam se ja zapričala nakratko s vaspitačicom, osetim da me netko gura svom snagom rukama prema napolju.

Molim?!!

Bilo mi je teško da poverujem da je i taj dan stigao kad će ona jedva čekati da ja odem, a ona ostane sa svojom ekipom. Istovremeno su se tu u meni izmešala cela paleta osećanja – i smeha i čuđenja i zadovoljstva i ponosa i pomalo negodovanja – kakvo je sad to guranje!

Još se pitam jel’ to zbog uticaja anestezije od zuba koji je to jutro popravljala ili možda nisam smela časkati s njenom vaspitačicom? Jer teško da više neće biti jutarnjih pokreta otpora, mislim da takve sreće nisam (pa čak bi me i zabrinulo nakon toliko vremena), ali je očito neka promena.

Do sutrašnjeg dana kad ću moći ponovo da proverim da li je ovo neko novo pravilo ili samo izuzetak, osećaću se pomalo izgurano, drmaće me mala kriza odvojenosti (mame i drame!), ali biću mirna jer znam da joj je sasvim dobro i bez naše blizine, da je na sigurnom i u sjajnom društvu. Naši predivni klinci…

Tekst: Ivančica Tarade

http://www.roditelji.hr

 

To Top