odlozeno-slusanje HTML5 Icon

DA LI VASPITAČICE IMAJU MILJENIKE MEĐU RODITELJIMA?

Svi mi potičemo iz različitih okolina. Naš pogled na svet uslovljen je našom osobnošću, životnim iskustvom, obrazovanjem, uslovljen je posebnostima porodice iz koje dolazimo, okoline pod čijim uticajem oblikujemo sopstvene stavove i vrednosti te učimo društvene norme. Stoga je sasvim logično što svako od nas na poseban i sebi svojstven način posmatra svet oko sebe. Kao odgovor na pitanje na koji je način moguće osobu podstaći na poštivanje različitosti i saradnju, često se spominju odgoj i edukacija kojima se razvija veština tolerancije i stvarnog uvažavanja tuđeg mišljenja i ponašanja.

Sreda je. Kraj aprila, vani je sunčano i toplo, pa odlazimo na boravak na vazduhu. U grupi je 27 mališana. U hodniku je gužva. Sedim na klupici i pomažem deci pri odevanju. S druge strane hodnika Hrvoje viče: „Vaspitačiceeeee, da li smem da ponesem svog dinosaurusa?“ U istom trenutku s nekoliko različitih strana pljušte pitanja: „Vaspitačice, jel’ nam trebaju jakne?“ Zaustim da odgovorim, ali u tom trenutku dolazi kuvarica i pita za brojno stanje dece.

Iz nekog razloga Brunova noga nikako ne ulazi u patiku i shvatam da mu već tri minute bezuspešno pokušavam obuti jednu patiku.

Ana mi prilazi uplakana jer je njena jakna negde nestala, a blizanci Tomislav i Zvonimir započeli su svoju već tradicionalnu prepirku oko toga kako je jakna koju oblači Zvonimir u biti Tomislavova.

Deca koja su završila s odevanjem trče po hodniku. Pokušavam ih smiriti i formirati u parove, međutim pitanja pršte sa svih strana: „Vaspitačice, jel’ smemo u par dečko-dečko?“

Odjednom dolazi i uplakana Monika sa svojih 18 šnalica i pita mogu li joj popraviti frizuru. 10:30 je, napokon uspevamo stati u parove i ponavljamo pravila ponašanja za napolje, kad se na vratima pojavljuju Anton i njegov tata, oboje podnaduli od spavanja. Pozdravljam ih i objašnjavam kako smo upravo krenuli na igru napolje, kad me Antonov tata obaveštava kako oni kući nisu doručkovali. Iz malog prsta leve noge izvlačim poslednje atome svoje profesionalnosti, prisećam se svih kolegija o komunikaciji s roditeljima koje sam slušala tokom svoga dugogodišnjeg školovanja i usavršavanja, razvlačim osmeh broj šest i govorim: „Ne brinite se, nešto ćemo organizovati.“ Napuštam grupu dece i molim kuvaricu da namaže parče hleba kako bi Anton putem mogao doručkovati. Konačno izlazimo. Sunce nas pozdravlja svojim toplim osmehom, ptičice nam pevaju svoju novu pesmu i mi se, poneseni predivnom prolećnom atmosferom, utapamo u igri, ciki i smehu.

U popodnevnim satima po Klaru dolazi otac, koji vrlo burno reaguje na devojčicinu izjavu kako nije imala kapicu na glavi prilikom igre na vazduhu. Koleginica iz popodnevne smene objašnjava tati kako bi bilo najbolje da porazgovara sa mnom o tome. Sledeći dan pri susretu s Klarinim tatom doživljavam vrlo neugodno iskustvo. Oštrom retorikom dovodi u pitanje moju ljudskost, profesionalnost i godine iskustva. Pokušavam ostati što hladnije glave i objasniti mu kako je bilo toplo i kako je većina dece prilikom izlaska skinula jakne jer je bilo vruće te kako zaista nije bilo potrebe za kapom. No rezultat našeg razgovora je sledeći: Klara. Mora. Imati. Kapu. Uvek. Bez obzira na temperaturu. Zato što to tata traži.

Četvrtak je. Vreme ručka. Nakon višemesečnog zalaganja i približavanja pojma zdrave hrane četverogodišnjacima, uočavamo kako su dečica počela da prihvaju načela koja se trudimo da im usadimo. Za ručak je varivo od krastavaca. Niko od dece nije preterano oduševljen njegovim izgledom, kao ni mi veliki, međutim svojski se trude da zanemare estetiku i pojedu ga. Jer je zdravo. Ponosne na njih, koleginica i ja im obećavamo čašu soka popsle ručka, kao nagradu za pojedeno jelo. S obzirom na to da je jelo novo i ne preterano privlačno, dogovor je da ćemo se potruditi da jelo barem probamo.

Svako je imao priliku da kaže šta misli o tome šta je probao. Nekolicina je nastavila da jede bez negodovanja. Ostatak grupe ipak nije bio oduševljen ponuđenim jelom, pa smo se dogovorili kako će iz variva pojesti namirnicu koja im odgovara. Krompiriće, meso, supicu… ono što im je prihvatljivo.

Na kraju ručka postigli smo jako dobar rezultat. Većina dece je pojela gotovo sve. Neki su zabunom pojeli i ono što ne vole jer su zaboravili da to nešto ono jednom nisu voleli. Većina je ipak ostavila samo krastavce. Leona donosi punu činiju na kolica. Ona ne želi ni da proba. Kao i ostala deca ispija čašu soka koja je dogovorena nagrada za trud oko jela. Srećom, u grupi je metež pa ostala deca to ne primećuju. Pitam se šta će biti kad budu stariji i kad počnu primećivati da neki njihovi prijatelji smeju da dobiju nagradu i kada je ne zaslužuju. Možda bi bilo najlakše reći detetu: „Žao mi je, nisi se potrudila i ne možeš dobiti nagradu.“ Međutim, ni sva profesionalnost ovog sveta ne može me naterati da na takav način postupim detetu. Pozadina cele ove priče leži u zaključku individualnog razgovora majke i nas vaspitača. Majka je tada insistirala na tome da Leona ne mora jesti ono što ne želi. Uprkos nastojanjima da objasnimo majci kako Leona provodi deset sati u vrtiću i kako za njen fizički razvoj nije zdravo da toliko dugo ništa ne jede, uprkos nastojanjima da joj objasnimo kako se dete na taj način izdvaja iz grupe, što otežava i njin psihoemocionalni razvoj, majka insistira i ostaje pri svom stavu.

Jutarnji su sati. U grupi je desetak dece, svi sedimo zajedno na tepihu. Jedan deo sa mnom igra „Čoveče, ne ljuti se“, Juraj nas zabavlja svojim pričama o susretu s Marijem Petrekovićem i po ne znam koji put peva nam pesmicu koju ga je baš Petreković naučio. Filip kraj nas crta „reciklamu“, Petra tumači kako je danas sreda, a ona baš sredom ne voli da ide u vrtić, dok Kristijan ispituje šta je danas za ručak i objašnjava svoju tezu kako su sladoled, čokolada i bomboni ipak zdrave namirnice jer su jako fine. Na Petrinu se priču nadovezuje Ivan, koji se setio da, s obzirom na to da je danas sreda, on ne može jesti varivo jer se sredom mora jesti meso i pirinač. Svoj red konačno je dočekala i Ema, koja ponosno pokazuje nove gaćice koje joj je mama jučer kupila u „Sinti Čentu“. U tom trenutku iz hodnika se začuje glasan plač, na koji Jakov komentariše: „Opet Fran plače.“ Prekidam igru i izlazim da vidtim šta se događa. Poslednje dve nedelje Fran neutešno plače pri svakom dolasku u vrtić. Pomalo iznervirana situacijom, majka mi objašnjava kako je to zbog spavanja. Kaže da Fran kod kuće već godinu dana ne spava te da nema potrebe za snom i da je to razlog njegovog odbijanja dolaska u vrtić. Kako se takva situacija nastavila, koleginica i ja pozvale smo je na individualni razgovor. U startu su i majka i otac zauzeli čvrst stav kako Fran zaista nema potrebe za snom i ne vide zašto bi ga prisiljavali na tako nešto. Kroz razgovor smo pokušale doznati pojedinosti o njegovom bioritmu, životu u porodici i navikama. Doznale smo kako Fran vikendom spava do 10 sati, zbog čega je logično da nema potrebe za dnevnim odmorom. Nadalje, prilikom uspavljivanja uvek ima svoje čebence i spava u zamračenom prostoru. Nakon kraćih konsultacija, predložile smo roditeljima da toćebence ponesu u vrtić i rekle kako ćemo se mi potruditi da njegov krevetić smestimo u najtamniji deo sobe kako bismo stvorile okolinu što sličniju njegovoj prirodnoj. Na upit roditelja zašto je bitno da Fran spava u vrtiću, objasnile smo im da je to jako važno za njegov psihofizički razvoj jer on tu boravi najmanje 10 sati izložen buci i gužvi, neprestano u pokretu, te da je za njegov razvoj potrebno da se u toku dana odmori barem sat vremena. Dogovorili smo se da ćemo porazgovarati s Franom i upoznati ga s novonastalim mogućnostima, među ostalim da će, ako nakon 20 minuta ne bude mogao zaspati, vreme odmora moći provesti čitajući slikovnice u krevetu. Nakon trećeg dana, kada je Fran shvatio da poštujemo dogovor, bezbrižno je utonuo u san. Posle nedelju dana Franova je majka izjavila kako je jako sretća zbog raspleta situacije jer je Fran puno bolje volje kod kuće, a i ujutro ga vodi veselog i nasmejanog u vrtić. Na obostrano zadovoljstvo, problem koji se činio nepremostiv bio je rešen.

Uz pomoć ovih nekoliko primera pokušala sam da vam dočaram svoju svakodnevicu, primere komunikacije, međusobnog (ne)razumevanja i (ne)uvažavanja, primere ophođenja i odnosa prema vaspitaču i svom detetu. Čitajući ovaj zapis odškrinuli ste prozor prema nečemu što svakodnevno doživljavam. Jeste li ikada razmišljali o tome kako u školi nikada nije bilo predmeta predviđenih za usvajanje i uvežbavanje odnosa prema sebi i drugima? Učili smo kako određivati parnost i neparnost trigonometrijske funkcije, promatrali smo kinetiku hemijskih reakcija i izračunavali  količine elemenata u jedinjenjima, učili smo o dvorskom apsolutizmu u prosvetiteljstvu, o donošenju ustava u doba Francuske revolucije te o samostalnim i nesamostalnim rečeničnim delovima, kao i o načinima spajanja reči u sintagme, a najviše o tome kako da rafiniranim, učenim i nadasve naučnim jezikom govorimo o stvarima za koje nam je nedostajala iskustvena podloga.

Sve su to veoma važne stvari, međutim umesto da razumemo i izrazimo doživljeno, učili smo učeno diskutovati o nedoživljenom. Kome su roditelji kod kuće uspeli da usade neke temelje lične kulture ispunjene zidovima poštovanja, uspeo je.

Čiji roditelji to nisu imali sami po sebi, nisu imali ni šta da usade u svoju decu. A danas upravo ta deca imaju svoju decu.

Zahvaljujući raznim eksperimentima u psihologiji i modernim pravcima „jer ja to tako želim“ dobili smo naraštaje mladih ljudi koji jako dobro znaju šta žele, a šta ne žele, koja su njihova prava, ali ne i obaveze. Dobili smo generacije koje s velikim nedostatkom kulture, poštovanja prema tuđem obrazovanju i radu, te empatije prema ljudima uopšteno, samouvereno kroče kroz komunikacijske puteve ljudskosti.

I na kraju, odgovor na pitanje imaju li tete ljubimce među roditeljima glasi: da, imaju. Naši su ljubimci svi oni s kojima na ravnopravnom nivou ljudske komunikacije pokušavamo iznaći najbolje rješenje za njihovo dete u datom trenutku. Možete li nam zameriti? S kime bi vama bilo draže sarađivati?

Tekst: Sanja Popović

http://www.roditelji.hr

 

To Top