odlozeno-slusanje HTML5 Icon

CAREVO NOVO ODELO – Hans Kristijan Andersen

Nekada davno u nekom dalekom kraljevstvu vladao je car koji je više od svega voleo lepu, modernu i skupocenu odecu na koju je trošio nemereno mnogo blaga. Nikada nije brinuo o svojim sunarodnicima, slugama pa čak ni o svojim najbližima već samo o kupovini odeće.

Jednog dana, u njegovo kraljevstvo stigoše dva mladića koji odoše kod cara i predstaviše se za vrhunske krojače iz dalekog kraljevstva. Car ih oduševljeno primi i odmah zapita:
– Gospodo, dobro došli u moje kraljevstvo. Kažite mi, kakva odela šijete?
– Hvala na gostoprimstvu, Vaše Veličanstvo. Mi šijemo specijalna odela koja prelepo izgledaju, napravljena su od najkvalitetnijih materijala i poseduju magičnu moć – naša odela su nevidljiva svima koji su glupi i koji ne zaslužuju da žive plemićkim životom.
– Sa ovim odelom mogu da proverim ko zaslužuje da živi na dvoru a ko ne… I uvek ću znati koji ljudi su pametni pa više nikada neću gubiti vreme pričajući sa glupima.

Car naredi slugama da se mladicima donese zlata koliko god zatraže kako bi što pre počeli da rade. Mladići uzeše zlato, odoše u zasebnu sobu gde mogu u miru da rade i narediše da ih niko ne prekida dok ne završe. Priče o ovome su se brzo pročule po celom kraljevstvu i svi su željno iščekivali da vide kakvo izgleda to novo carevo odelo ali i da saznaju ko ne zaslužuje da bude plemić na dvoru kao i koliko su drugi ljudi glupi.

Nakon nekoliko dana mladići saopštiše da car može poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car ne sme doći sve dok odelo ne bude u potpusnosti gotovo. Car posla svog najstarijeg ministra koji je pametan, mudar i pošten smatrajući da će on najbolje proceniti da li je odelo kvalitetno i biti u stanju da mu prenese utiske… Stari ministar uđe u sobu a dva mladića ga dovedoše do stola na kome je stajalo odelo i upitaše ga da li je zadovoljan izborom boja na odelu. Ministar je širom otvario oči, premeštao naočare sa jedne na drugu stranu i trudio se da vidi odelo ali nije mogao jer ga nije ni bilo.
– Pa kako vam se sviđa ovo što smo do sada uradili? Da li ste zadovoljni?
– Ah, da, veoma je lepo… – zatečeno reče ministar. Veoma mi se sviđa izbor boja i šara na tkanini.
– Veoma nam je drago da to čujemo – rekoše mladići. Kažite caru da spremi još zlata ukoliko želi da nastavimo da radimo.
– U redu, preneću vaše zahteve caru – reče stari ministar i ode.

Mladići nastaviše da rade i nakon nekoliko dana opet saopštiše da car može poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car i dalje ne sme doći jer odelo nije u potpusnosti gotovo. Car tada posla muža svoje ćerke, princa, da pogleda odelo i prenese utiske. Mladi princ uđe u sobu, priđe stolu ali baš kao i stari ministar ne vide ništa jer nije bilo ničega na stolu.
– Odelo je skoro završeno – rekoše lmadići. Da li vam se sviđa?
– Veoma je dobro, zadovoljan sam vašim radom i to ću reći caru – reče uplašeni princ koji je zbog ovoga pomislio da nije dostojan trona koji ga jednog dana očekuje.
– Odlično! Recite caru da spremi još zlata i odelo će biti završeno za par dana.
– U redu, preneću vaše zahteve caru – reče zabrinuti princ i ode.

Uskoro mladići saopštiše da je odelo završeno i pozvaše cara da dođe. Car okupi svoje najviše ministre, porodicu i prijatelje i ode kod mladića. Čim uđoše u sobu stari ministar i princ smatrajući da odelo svi vide povikaše:
– Pogledajte ga samo, zar nije prelepo? Te boje, te šare, taj kroj…
Car priđe blžze stolu ali ne vide ništa. Onda se zapita da li je on glup, ili još gore – ne zaslužuje da vlada…

Međutim brzo se okrenu ka mladićima i reče da je odelo odlično, da je najlepše koje je ikada imao i da je prezadovoljan. Nakon toga svi u sobi odmah počeše da pričaju o odelu i da komentarišu između sebe iako ga nisu videli ali da ne bi ispali glupi. Car zaposli mladiće kao zvanične kraljevske krojače i recč da ce novo odelo nositi na velikoj svečanosti koja će biti odžana za neki dan.

Kada je došao dan velike svečanosti mladići pozvaše cara kod njih u odaje da ga obuku. Car povede opet najviše ministre, porodicu i prijatelje pa ode kod mladića. Kada uđoše u odaje mladići priđoše caru i rekoše:
– Ovo su pantalone, ovo je odelo a evo ga i ogrtač… Sva tri dela su laka kao pero i to je jedna od magičnih osobina naših odela, onaj ko ih nosi neće uopšte osetiti da ih ima na sebi. Onda prođoše po sobi i dadoše drugima da dodirnu tkaninu i uvere se koliko je laka.
– Zaista, ovo je neverovatno – svi širom sobe počeše da komentarišu iako niko i dalje nije video odelo koje nije ni postojalo.

Nakon toga mladići zamoliše cara da se skine pa obojica priđoše i počeše da ga oblače, deo po deo svoje nevidljive odeće. Kada završiše car stade pred ogledalo pa poče da se ogleda:
– Kako dobro izgleda… Kako mi dobro stoji… Kakve prelepe boje… Kakve šare… A tek kako je lako… Ovo je zaista najbolje odelo koje sam ikada kupio. Idemo na svečanost – rece car.

Napolju je bilo puno ljudi i svi su željno iščekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izađe sa svojom pratnjom koja je išla iza njega i pravila se da drži dugi ogrtač kako se ne bi uvukao po zemlji svi počeše da pričaju o odelu i da ga hvale. Niko nije želeo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglašen za glupog.
– Ali on nema ništa na sebi – povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.
– Dete govori istinu, car jeste go – povika zatim otac deteta.
– U pravu ste, ni ja ne vidim odelo – povika čovek pored.
– Ni ja… Ni ja… Ni ja… – počeše da viču ostali ljudi.

Na kraju su svi počeli da se smeju golom caru, čak i njegove najbliže sluge. Car postiđen brzo pobeže u dvor gde ne nađe mladiće koji su odavno pobegli sa svojim zlatom. Od tog dana car se promenio, više nije mario samo za odela već za svoj narod, svoje sluge a naročito za svoju najbližu porodicu.

To Top