BOŽE, HVALA TI ŠTO SI MI DAO ‘NAJZLOČESTIJU’ MAMU NA SVETU! (popučna priča)

Dok druga deca jedu slatkiše za doručak, ja moram jesti pahuljice, jaja ili dvopek. Dok drugi jedu kolače za večeru i piju Coca-Colu, ja moram pojesti sendvič. A znajte da mi ni ručak nije kao njihov.

Ali barem ne patim sama. Moja sestra i dva brata imaju istu zločestu mamu.

Moja je mama uvek htela znati gde sam. Čovek bi pomislio da sam s uličnom bandom. Morala je znati ko su mi prijatelji i gde idem. Uporno je tražila da se vratimo za sat vremena ako smo tako rekli – ili ranije, a ne za sat vremena i jednu minut. Skoro se stidim priznati, ali kaznila bi nas kada je ne bismo poslušali. Ne jedanput, nego svaki put kad nismo slušali i kad smo činili kako nam je volja. Sada vidite koliko je zločesta bila naša mama.

Morali smo nositi čistu odeću i kupati se. Druga deca su uvek nosila istu odeću danima. Jako smo se svađali jer nam je sama šila odeću kako bismo uštedeli novac.

Zašto, zašto smo imali majku zbog koje smo se osećali drukčijim od ostale dece?

Ali najgore tek dolazi. Morali smo biti u krevetu u devet svake večeri i ustati u sedam sledećeg jutra. Nismo mogli spavati do podneva kao druga deca. I dok su oni spavali, moja je majka uvela zakon o radu. Tako smo morali raditi po kući. Morali smo prati sudove, spremati krevete, kuvati i raditi druge strašne stvari.

Uvek smo morali govoriti istinu, istinu i ništa drugo osim istine, čak i po cenu vlastitog života – a skoro je tako i bilo.

Kad smo postali tinejdžeri, postala je mudrija, a naš život još nesrećniji. Nije bilo trubljenja autima ispred kućnih vrata. Morali smo svoje dečake i devojke pozvati u kuću pre nego što smo s njima izlazili napolje. Da ih mama upozna! I uvek bi proveravala jesmo li tamo gde smo rekli da ćemo biti. Nikad nisam imala prilike pobeći u Meksiko. I dok su moje prijateljice imale dečake u zreloj dobi od 12 i 13, ja nisam smela izlaziti do 16. godine. Odnosno do 15. ako sam izlazila u školu. A to je možda bilo dva puta godišnje.

Tokom godina, stvari se nisu nimalo popravile. Nismo mogli poput naših prijatelja ležati bolesni u krevetu i tako izbegavati školu. Morali smo imati dobre ocene. Dok se u knjižicama naših prijatelja šarenilo od crnih i crvenih ocena, mi smo morali imati samo crne. One crvene, kojima su nastavnici upisivali jedinice, nisu dolazile u obzir.

 

Tako smo jedan po jedan maturirali. S mamom iza leđa koja nam je neprestano pričala, ponavljala, insistirala, kažnjavala i zahtevala poštenje, niko od nas nije mogao, a da ne završi srednju školu.

Moja mama je stvarno bila katastrofa. Od nas četvoro, dvoje nas je završilo fakultet. Niko od nas nikada nije bio uhapšen ili razveden. Niko se čak nikada nije potukao sa svojim supružnikom. Moja su oba brata služila na vreme vojsku…

I koga da sada krivimo za ono što smo postali? U pravu ste, našu mamu! Pogledajte što smo sve propustili! Nikada nismo pili, krali, uništavali stvari, niti činili išta uzbudljivo poput naših prijatelja! Sve čemu nas je učila bilo je da odrastemo u veri u Boga, i da postanemo čovečni i ispravni ljudi.

A sada i ja odgajam tako svoje troje dece… I razumem ih kad misle da sam malo zločesta. No, time se i ponosim…

 

 

Jer, vidite, ja se zahvaljujem Bogu što mi je dao “najzločestiju mamu” na svetu.

Bobie Pingaro

To Top