odlozeno-slusanje HTML5 Icon

BILA SAM VASPITAČICA NA JEDAN SAT: Evo kako se novinarka Telegrafa snašla u ovoj ulozi

Pre dve godine novinarka Telegrafa je pokušala da bar na kratko bude vaspitačica. Podsećamo se na njeno iskustvo koje je Telegraf objavio.

U jednom trenutku sam shvatila da je oko mene desetak mališana za koje sam odgovorna isključivo i samo JA. Kada smo izašli u dvorište, morala sam da mislim o tome mnogo više

Deca su najveće blago u životu. Njihov dolazak na svet menja sve iz korena i sa sobom donosi more prelepih trenutaka, mekanih zagrljaja i beskrajne sreće. Roditelji kažu da ne postoji lepši osećaj i gotovo svi pamte taj prvi trenutak, kada su svoje bebče uzeli u naručje.

Na prvi pogled, čuvanje i vaspitanje deteta deluje lako i logično,ali to je zapravo jedna od najtežih stvari sa kojima se čovek susreće. Jer, roditeljstvo se ne uči i nikada ne možete biti stoprocentno sigurni da li ste svaki put postupili baš onako kako treba.

Ali, kako je kada vodite brigu i kada ste odgovorni za tuđe dete?

Kako bih makar malo zavirila u taj neverovatni svet i potražila odgovore, posetila sam vrtić ” Naše Čedo”, koji se nalazi u Zemunu, na adresi Dubrovačka 20.

Na vratima me je dočekala nasmejana direktorka, dok su oko nje obletali mališani.

Gomila preslatkih posmatrača ubrzo su svoju pažnju preusmerili ka meni, pa me je prvo iznenađenje dočekalo na samom početku:

– Teto, a kako se ti zoveš?

Bilo je zaista čudno čuti da me neko zove “teto”, s obzirom da se i dalje osećam kao da imam 16 godina. Ali, u isto vreme bilo je neverovatno simpatično.

Prvo je usledilo upoznavanje. Mališani uzrasta od dve do pet godina, okružili su me i počeli da govore kako se zovu. Vuk, Stefan, Đorđe, Natalija, Maja, Jovana….Nisam mogla da popamtim sve odjednom. Kada je došlo vreme užine, na svim čašama su bila ispisana njihova imena, i tu je nastao prvi problem.

Kako bih se snašla u ulozi vaspitačice, počela sam da ih prozivam, ali to je trajalo predugo. Na kraju sam nekako uspela.

Mališani su bili prilično poslušni. Čas muzičkog me je potpuno oborio s nogu. Znali su sve pesme, na engleskom i veselo su tapšali, sa ogromnim osmesima na preslatkim licima.

Mislila sam da će mi biti mnogo teže da im držim pažnju, ali je to ispalo prilično lako. Tajna je bila u tome da im se sve saopštava kroz igru i na taj način ih zainteresuje.

Međutim, u jednom trenutku sam shvatila da je oko mene desetak mališana za koje sam odgovorna isključivo i samo JA. Kada smo izašli u dvorište, morala sam da mislim o tome mnogo više.

Hoće li neko od njih slučajno pasti i povrediti se? Šta ako se nešto desi?

Ovde sam shvatila koliko je posao vaspitača zapravo težak. Ogromna odgovornost, za ono što je najvrednije na svetu – NOVI, MALENI ŽIVOT.

Oslobodila sam se straha, pošto sam znala da su ipak svuda oko mene ljudi koji se zaista bave tim poslom i da će mi pomoći ukoliko bilo šta pođe naopako. Ali, sve je bilo u najboljem redu.

Dunja, medena devojčica velikih plavih očiju, vratila me je u detinjstvo kada je uzviknula:

– Možemo li da se igramo “Aračkinje Baračkinje”?

Nakon dobrog trčanja kroz dvorište i još nekoliko partija “Laste Prolaste”, sela sam za trenutak i pustila klince da uživaju u danu. Prišao mi je još jedan presladak mališan i špiato me da li znam šta je ljubav.

– Ja znam, a šta ti misliš da je ljubav? – odgovorila sam.

Zastao je na trenutak, razmislio, i onda rekao nešto što me je ostavilo bez reči:

– Ja ne znam tačno baš šta je to ljubav, ali znam da ne zna svako da voli!

Moje vreme vaspitačice je bilo završeno. Dečica su polako ulazila nazad u vrtić, a ja sam još dugo sedela na toj klupi, razmišljajući o svemu što se dogodilo.

Mi smo tu da učimo decu, da ih usmeravamo i skrećemo na pravi put. Ali, nikada ne smemo zaboraviti da i mi mnogo toga možemo naučiti od njih.

Foto: Milena Đorđević

Izvor: Telegraf.rs

 

To Top