odlozeno-slusanje HTML5 Icon

6 METODA VASPITAČICE ZA DISCIPLINU I DOBAR ODGOJ: KOD NJE NEMA NEPOSLUŠNE I RAZMAŽENE DECE!

Ove metode pomažu da shvatite dečije osnovne potrebe, da im omogućite da uče i da se razvijaju i da unaprede svoje veštine i samopouzdanje

„Da li ste primetili kako se deca drugačije ponašaju u školi i kod kuće? Jedno od pitanja koje mi roditelji najčešće postavljaju je kako uspostavljam disciplinu na času. Ovde ću navesti tehnike koje sam naučila, kako u školi, tako i u svojoj kući.

Kada roditelji vide svoju decu kako svojevoljno sređuju učionicu ili kako drage volje dele svoje stvari sa drugom decom, često od njih čujem rečenice kao što je:

„Kako to postižeš? Moj sin samo razbaca stvari po kući i nikad ne želi da deli svoje igračke sa bratom! Kako ga nateraš da počisti za sobom i da deli stvari sa drugima bez imalo gunđanja i drame?“

Ja sam majka četvoro dece. Tokom ovih godina, s vremena na vreme primenim i kod kuće neke tehnike sprovođenja discipline koje se koriste na časovima – i efikasne su kod kuće, koliko i u učionici.

Danas bih želela da podelim šest tajni postizanja discipline.

 

  1. NIŠTA SE NE POSTIŽE KAŽNJAVANJEM

Reč „disciplina“ potiče od latinske reči disciplinare, što u prevodu znači podučavati. Disciplinovanje koje je uspešno, nikada se ne bazira na kažnjavanju. Disciplina je način vođenja i upravljanja dečijim ponašanjem.

Disciplina se zasniva na kvalitetnom odnosu deteta i one osobe koja je, u tom trenutku, odgovorna da pazi na dete (učiteljica, vaspitačica, roditelji). Kada dete dobija dosledne, konzistentne odgovore od odrasle osobe, razvijaju se osećaji poverenja, povezanosti i pripadnosti. Ovim se formira temelj lepog ponašanja i efikasnog disciplinovanja.

Ključ uspeha je da se uverite da su ovakve veze ispunjene uzajamnim poštovanjem i učestvovanjem.

Kao vaspitačica, shvatila sam da je uspostavljanje dnevne rutine i kvalitetne komunikacije od vitalnog značaja za razvijanje poštovanja i sadržajnih odnosa, što direktno utiče na ponašanje i sposobnost deteta da uči.

Na primer, kada deca uđu u učionicu i smeste se, uvek se trudim da ih pozdravim odmah sa vrata, kao što i oni mene pozdravljaju. Nikada nisam prezauzeta planiranjem nastave, proveravanjem odsutnih, pričanjem, dopisivanjem ili čačkanjem telefona u vreme kada deca pristižu u školu ili čekaju da roditelji dođu po njih nakon nastave. Ako ne obraćam pažnju na decu koja su mi data na čuvanje, time šaljem poruku „nisi vredan mog vremena“, čime se samo podstiče nepoverenje.

Kod kuće, ovu praksu primenjujem tako što navijam alarm na 30 minuta pre trenutka kada moja ćerka treba da počne spremanje za školu. Ne radim to da bih započela dan u miru i tišini, već da bih mogla nežno da je probudim.

Prvo upalim svetlo i dozivam je kako bih je obavestila da je vreme da počne da razmišlja o ustajanju. Nakon 2-3 minuta, ponovo ulazim u njenu sobu, otkrivam je, sklanjam joj kosu sa lica i govorim da je vreme da počne da ustaje. Uglavnom promrmlja „Pokušavam“ dok me grli oko struka i zariva svoju glavu u moje krilo. Čvrsto je grlim i ljubim je i kažem joj „Hajmo polako u kupatilo.“

Posle par minuta ulazim i u kupatilo, jer znam da će sigurno zaspati na šolji, sa svojim laktovima na kolenima i glavom u rukama. Ponovo je budim i govorim i da treba da pere zube i ona se tada trgne, nakon čega odem u kuhinju i spremim joj užinu.

Već čujem u glavi kako neki sada govore „Niko od nas nema vremena za sve ovo!“ Ali, kako biste se osećali da Vaš partner/suprug/supruga uleti u sobu 15 minuta pre nego što treba da krenete, vičući da je vreme da ustanete, naglo uzimajući ćebe kojim ste pokriveni i izvlačeći Vas iz kreveta? Znam da bi u mojoj kući sigurno nastao haos.

Moja ćerka ne želi da bude naporna. Niti je razmažena, niti ostaje budna do kasno. Samo joj treba malo vremena ujutru da se spremi za dan koji je pred njom.

Kada postavim razumna očekivanja i prilagodim se njenim navikama umesto kažnjavanja, stvari idu mnogo lakše.

  1. DAJTE IM KONKRETNU MOTIVACIJU I PODSTREK

 

Sigurno ste čuli do sada i čućete sigurno ponovo: ključna stvar je u pozitivnim podsticajima. Može se ispoljiti u više oblika: osmeh, „baci kosku“ ili pohvala. Ali, nikada ne treba neiskreno pohvaliti. Na časovima sam primetila da je efikasna pohvala selektivna, specifična, ohrabrujuća i pozitivna. Njom se izbegavaju upoređivanja sa drugom decom i potreba za takmičenjem. Upoređuje se napredak deteta sa njegovim prethodnim radovima, a ne sa drugom decom i potrebno je sve to reći detetu brižnim, prirodnim tonom. Verujte mi, deca znaju kada im „prodajete maglu.“

Trudim se da izbegavam korišćenje uobičajenih fraza, kao što su „kako si ti dobar dečak/devojčica“ i da budem konkretnija kada hvalim nešto što je neko dete uradilo ili kada se lepo ponašalo. Najefikasnija od svih tehnika jeste da primetite kada dete radi nešto pristojno i lepo, a da ono nije svesno toga. Te pohvale i nagrade su mnogo značajnije nego kada dete samo dođe do Vas i kaže kako je sredilo sobu ili podelilo čokoladu sa dadiljom.

Oduševilo me je kada sam videla jednom da je stariji učenik pomogao mlađem da veže pertle. Odmah sam mu rekla da je to što je uradio prelepo i ljubazno. Obratila sam pažnju na izraz lica tog mlađeg učenika; osmehivao se. Kada sam ga pitala kako se osećao, odgovorio mi je“Lepo.“ Kod kuće se ovo primenjuje tako što izbegavamo da upoređujemo braću/sestre, ne koristimo pogrdna imena i uobičajene fraze kojima hvalimo nešto. Pozitivni podsticaji mogu biti i neke materijalne stvari, kao što su neke nagrade, ali treba ih koristiti pažljivo i koristiti ih u kratkom periodu.

  1. BUDITE PRIMER LEPOG PONAŠANJA

Pored pružanja pozitivnih podsticaja, jednako je važno dati im primer prikladnog ponašanja. Pazite na to šta pričate i kako pričate – ne samo u razgovoru sa detetom, već i u razgovoru sa drugima. Time što ste im, na neki način, model dobrog ponašanja, dajete im vizuelnu predstavukako se treba ponašati i indirektno im pružate podsticaj da usvoje takvo ponašanje. Na primer, razmislite o tome šta se dešava kada Vas u toku vožnje nešto iznervira u saobraćaju. Pretpostavimo da se vozite autoputem i iznenada primetite automobil iza Vas, koji se približio na centimetar i počinje da ablenduje i da svira.

Većina ljudi bi izgovorila sve moguće psovke i uvrede, nagazila na kočnicu i možda, pokazala „prijateljski“ pozdrav rukom, umesto da uspori, pređe u drugu traku i pusti užurbanog i agresivnog vozača da prođe. Prvi slučaj bi mogao da bude veoma zbunjujuć za dete ako ga stalno podsećate da treba da bude fino i kulturno i ako ga hvalite svaki put kada primetite da uradi nešto lepo. Ono što mu, u ovom slučaju, demonstrirate je sasvim suprotno onome što pričate – manjak samokontrole – čime poručujete da ne treba koristiti lepe reči kada ste ljuti. U drugom slučaju pokazujete odgovarajuće veštine rešavanja problema, tako što ostajete smireni i ne ugrožavate bezbednost drugih na putu, uprkos tome što ste ljuti.

Jedna od mojih najgorih navika u radu sa malom decom je sedenje na stolu i drugim delovima nameštaja, jer je sav nameštaj u učionici prilagođen maloj deci. Nisam bila svesna toga, sve dok nisam uhvatila sebe usred razgovora sa detetom koje je sedelo pored mene – na polici. Iako je penjanje veoma bitno za razvoj motorike u ovom uzrastu, penjanje po nameštaju nije baš nešto u čemu želim da ohrabrujem decu sa kojom radim. Slučajno sam im pokazala da je to nešto sasvim normalno time što sam ja sama to radila.

  1. BUDITE DIREKTNI PRILIKOM DAVANJA SMERNICA I OBJAŠNJENJA

Kada usmeravate decu, uvek budite direktni. Dajte im konkretne razloge i objašnjenja zašto važe neka pravila (kod mlađe dece se trudite da objasnite jednostavno, razumljivo). I uvek se uverite da Vaše smernice i zahtevi jasno govore šta raditi, a ne šta ne treba raditi.

Na primer, na mojim časovima, fokusiram se na to da deci ponavljam da hodaju svojim nogama i da im objasnim da ih hodanje čuva od povreda, umesto zabrane „Ne trčite!“ Ovo možete upotrebiti kod kuće tako što ćete ispričati neku priču kako je neko dete trčalo i povredilo se.

Na sličan način pričam i sa svojim detetom, koje je tinejdžer. Kažem nešto kao što je „Kasno je, imaš nastavu ujutru. Trebalo bi da kreneš na spavanje u narednih 15 minuta da ne bi bio umoran. Prošle nedelje si zakasnio, zato što si se uspavao.“ Nekada ode na spavanje, ali nekada moram da ga podsetim posle tih 15 minuta. Ali retko kad se opire ako upotrebim valjane razloge i navedem konkretne primere.

  1. SPREČITE LOŠE PONAŠANJE I POTRAŽITE PODRŠKU OKO SEBE

Ove tehnike će Vam, prema mom mišljenju, sačuvati razum. Zašto bih milion puta dnevno govorila svojoj bebi da se skloni od stepenica, kada mogu da ugradim zaštitnu ogradu? Ili zašto bih sebi pravila dodatni posao time što ću svaki put podizati dete da bi dohvatilo lavabo i opralo ruke, a mogu da postavim stoličicu na koju će se popeti i uspeti samo da dohvati sapun, česmu i peškir.

Prevencija nije samo odlična vrsta discipline, već i pruža razvoj veština i gradi samopouzdanje.

Bitan aspekt prevencije je planiranje. Nemojte ići u prodavnicu sa svojim detetom kada mu je vreme za spavanje. Nemojte naglo prekidati igru (ili neke druge dečije aktivnosti), a zatim očekivati da dete sarađuje i brzo ostavi svoje igračke i spremi se da biste Vi stigli na neki zakazani sastanak. Nedostatak plana i predviđanja samo zbunjuje dete u pogledu njegovog ponašanja.

Takođe, reagujte. Ukoliko postoje neke emisije ili kanali na televiziji koje ne želite da Vaše dete gleda, postavite roditeljski nadzor. Iste opcije su moguće i na kompjuterima i mobilnim telefonima.

Ovime sprečavate većinu prepirki i pregovaranja i samim tim, provodite više kvalitetnog vremena sa svojim detetom, umesto bespotrebnog svađanja i smirivanja deteta.

Evo još nekoliko saveta za sprovođenje prevencije:

– Izbegavajte da se dovikujete sa detetom sa drugog kraja prostorije ili igrališta – tada je njemu lakše da Vas „ne čuje“ ili ignoriše i time možete prouzrokovati nepotrebne probleme

– Pružite detetu maksimalnu moguću pažnju kada želite da mu promenite tok aktivnosti ili da mu promenite uobičajeni raspored. U vrtiću, pet minuta pre nego što decu treba da preusmerim na neku drugu aktivnost, kažem im, na primer: „Za pet minuta počinjemo sa sređivanjem učionice, hajde da iskoristimo tih pet minuta za neku muziku ili pesmicu.“ Slično nešto radim i kod kuće, pre nego što treba da pođem u školu po stariju decu, kažem mlađoj deci da „za pet minuta treba da ostavimo bojice, jer idemo po brata i sestru.“
Mlađa deca su konkretna, shvataju sve bukvalno i vreme je za njih apstraktan pojam. Pokušajte da navijete alarm sa njima ili da im pokažete na satu gde kazaljka treba da se nalazi kada se prelazi na neku drugu aktivnost. Ili možete zaobići ograničavanje vremenom pa se poslužiti stvarima koje će lakše razumeti – na primer, ako treba da krenete kući iz parka, možete reći „Još dva spuštanja niz tobogan i idemo.“ Ali, ponekad bi trebalo samo da se udaljite i pustite neku drugu odraslu osobu da se izbori sa situacijom.

Nikada neću zaboraviti moje prvo iskustvo sa detetom koje je imalo vid poremećaja u ponašanju. Nije mogao da legne i da se odmara za vreme odmora. On je to vreme za odmor provodio za stolom slažući slagalice (bio je majstor za slagalice!) i pomagao oko sortiranja igračaka. Međutim, vreme odmora se koristi i kako bi se radnici odmorili i kako bi isplanirali radno vreme. Ovo dete bi me stalno prekidalo u priči sa roditeljima ili ostalim radnicima. Na kraju smo ostali vaspitači i ja odlučili da bi trebalo da ja odmaram na početku pauze dok se oni staraju o deci. A kada bih se ja vratila sa pauze (pod uslovom da se lepo ponašao dok sam bila odsutna), pridružila bih mu se u igranju do kraja pauze tako što bismo slagali njegove slagaliceili igrali neke tihe igrice.

– Kao roditelj, treba da organizujete sličan sistem podrške kako biste mogli u nekim momentima da se povučete i da se oslonite na nekog drugog (na svog partnera, na svoje roditelje, dadilju i slično).

  1. KADA SVE ZAKAŽE, NAPRAVITE PREDAH

Predah je od velike pomoći kod dece školskog uzrasta i mlađe. Izvucite dete iz situacije koja prouzrokuje stres ili bol. Napravila sam nekoliko mesta u učionici gde dete može da se povuče kada osećanja postanu prejaka za njega, pa nije sposobno da reši neki problem.

Ova mesta su privatna, udobna, ušuškana u ćoškovima učionice u kojima se nalaze mekani, ogromni jastuci, albumi sa slikama odeljenja, neke knjige i stvarčice koje mogu ublažiti nervozu, kao što su loptice za stiskanje, plišane igračke.

Ovakva pauza bi trebalo da traje onoliko minuta koliko dete ima godina (osim ako dete ne zatraži da traje duže).

Kada vreme istekne, pitam dete da li zna zašto je bilo odvojeno od ostalih i pomognem mu da dođe do boljih rešenja problema. Kod kuće imam ovakva mestašca u dnevnoj sobi. Dajte im vremena da budu sami i učestvujte u nekim aktivnostima koje će umiriti dete i koje mu neće davati da se oseća krivim ili kažnjenim. To smiruje situaciju.

I eto: metode iz učionice koje funkcionišu i kod kuće. Ove metode pomažu da shvatite dečije osnovne potrebe, da im omogućite da uče i da se razvijaju i da unaprede svoje veštine i samopouzdanje.

Negativne metode podsticanja dobrog ponašanja, kao što su batine ili „tajm-aut“, funkcionišu samo u početku zbog prvobitnog šoka deteta, ali vremenom gube svoju efikasnost.

Kada isprobavate navedene tehnike, imajte na umu da se ponašanje ne menja preko noći.Vaspitači kao ja rade na dnevnim rezultatima deteta. Ali, disciplina i vaspitanje je nešto za šta su potrebne godine učenja, prakse i vežbanja.

U ulozi roditelja može biti mnogo teže. Pohvalite sami sebe. Nađite podršku; dozvolite partneru, porodici i prijateljima da se uključe i zapamtite da nađete vremena za sebe kako biste napunili baterije.

(Zelena učionica / Aleksandra Ivković)

http://zelenaucionica.com/

To Top