odlozeno-slusanje HTML5 Icon

5 MALIH I VAŽNIH PRAVILA U KOMUNIKACIJI S DECOM

Komunikacija nije samo puko prenošenje informacija, već i važan element u vaspitanju, pomoću kojeg možemo podstaći dete na aktivnost, na razmišljanje, pa i na motivaciju i samopouzdanje!

Deca su pametna mala bića, brzo i lako uče i pamte, što roditelje često može zavarati, pa se prema njima ponašaju kao prema odraslima, a ne kao prema deci.
To se najbolje vidi kroz primere u komunikaciji kada roditelji pričaju s mališanima kao sa sebi ravnima. Pritom, ne mislim da roditelji trebaju „tepati“ i koristiti „bebi“ govor, već pričati tako da ih dete stvarno razume i da može pratiti tok komunikacije.

Zato je korisno da se u razgovorima s decom uzrasta dve, tri, četiri godine, pridržavamo ovih jednostavnh pravila.

Pravilo broj 1.

Obratite se detetu imenom i budite u istoj ravni. Deci najbolje skrećete pažnju kada prva rečenica počinje njihovim imenom i to kada ste u istoj visini s njim, jer komunikacija ne može početi sve dok se ne napravi kontakt očima sa sagovornikom. To što vi pričate dok je dete pored vas uopšte ne znači da ste uspostavili komunikaciju i ne ljutite se na dete ako vas nije slušalo. Ono jednostavno nije moglo da razume da pričate njemu. Zato se spustite na njegovu visinu i kažite:

– Marko, idemo kod bake na ručak. Dođi da se spremimo.

Kada ste uspostavili ovakav kontakt možete nastaviti da pričate jer onda dete razume da govorite njemu. Ipak, što je dete mlađe, to kontakt očima treba duže da traje, tj. trebate ga gledati sve vreme dok razgovarate.

Pravilo broj 2.

Koristite reči koje koristi i dete. Nekada roditelji u želji da obogate detetov rečnik koriste reči koje su detetu, zbog uzrasta i verbalnih sposobnosti, komplickovne za izgovor i čije značenje mu je nepoznato. Međutim, ovo dovodi do dve situacije – prva je da nas dete ne sluša jer nas ne razume, a druga je da dete uđe u frustraciju jer, i pored želje i volje, jednostavno ne može da ponovi neku reč. Zato se držite one stare „sve u svoje vreme“, odnosno učite dete „težim i složenijim“ rečima kada ono od vas zatraži da mu ih objasnite. Naravno, vi možete postupno uvoditi nove reči, ali ne kada su one u formi zahteva za dete, već samo na „nivou priče“, a ono će vas samo pitati kada želi da mu objasnite neku reč i tada je pravi trenutak da to uradite.

Pravilo broj 3.

Koristite reči koje želite da i dete koristi. Izvoli, hvala, molim, oprosti, dobar dan, doviđenja…, su reči koje želimo da govore i naša deca. Ako znamo da deca najviše uče kroz posmatranje i oponašanje, onda je jasno da i mi roditelji trebamo da govorimo isto ono što od deteta očekujemo (i obrnuto, da izbegavamo reči koje ne želimo da naše dete govori). Ne možemo očekivati da se dete izvini ili zahvali ako ono od nas to nikada ne čuje. Čak i kada mu kažete:

– Zahvali se, ako to nije čulo ranije od vas, neće mu mnogo značiti kao zahtev, niti će biti motivisano da to uradi sledeći put.

Pravilo broj 4.

Jedna stvar u jednom trenutku. Kada roditelj daje detetu informacije ili zadatke, ako ih je više, onda vredi ovo pravilo.

Zašto?

Zato što postoji ograničen broj informacija koje u jednom trenutku možemo primiti, obraditi i razumeti.

U rečenici tipa:

„Kad budemo otišli na more za mesec dana, ti ćeš učiti da plivaš i upoznaćeš mnogo novih prijatelja i svaki dan ćemo jesti sladoled!“, dete od dve godine će se fokusirati samo na jednu stvar – onu koju najviše voli, a sve ostalo će „izbrisati“, jer ih je previše (ovo je misaoni proces koji se odvija podsvesno kod svih nas, ne samo kod dece).

U ovim situacijama jedino što roditelj dobija je bezbroj puta ponovljeno pitanje „Kada ćeš mi kupiti sladoled?“ I koliko god puta ponovite:

– Kad budemo na moru, detetu to neće mnogo značiti, jer je njemu budućnost kao pojam nepoznata i previše daleka. Dakle, recite mu samo ono što je u tom trenutku važno i relevantno – sad idemo napolje, sad ćemo kupiti kokice, sad ćemo gledati crtani…

Pravilo broj 5.

Miran ton je delotvorniji od strogog. Često se misli da se strogim tonom postiže da nas dete (po)sluša, međutim to nije istina. Strog ton unosi nelagodu i dete (ali i svaku drugu osobu) stavlja u podređenu poziciju i stvara otpor. S druge strane, miran ton privlači pažnju, a blago spušten glas drugu osobu navodi da pažljivije sluša kako bi čula što joj se govori. Takođe, miran ton „šalje“ poruku da poštujemo svog sagovornika, pa je samim tim verovatnoća da će nas slušati mnogo veća.

Tekst: Dragana Aleksić, family coach

 

To Top